Biti proizvođač rakije je veliki ponos! | Dr Ivan Urošević

Dešava li vam se često da kada pomenete rakiju u nekom društvu otvorite diskusiju bez kraja? Rakija je definitivno deo srpskog nacionalnog identiteta. Upravo zato, bilo da ste ljubitelj, proizvođač rakije, konzument ili ništa od navedenog Vi svakako imate šta da kažete. 

Toliko je tema, pitanja, problema, nedoumica i zadovoljstva u glasu kada se razgovara o rakiji. Ipak nekako čini nam se da se svaka priča o srpskom nacionalnom brendu završava bez jasnog zaključka i plana. 

Inspirisani time, odlučili smo da zagrebemo ispod površine i da konkretne odgovore potražimo na pravoj adresi. 

Dr Ivan Urošević je jedan od vodećih konsultanata u proizvodnji rakija. Direktor je destilerije Tok i vodi čak šest značajnih destilerija u Srbiji. 

Pitali smo ga neka od najinteresantnijih rakijskih pitanja, a on je uspešno opravdao nadimak koji nosi – doktor za rakiju. 

01. Kako biste opisali rakijsku scenu u Srbiji? Kako je to biti proizvođač rakije?

Rakijska scena u Srbiji je poprilično šarenolika. Pre svega imamo pojavu malih destilerija sa veoma kvalitetnim proizvodima. Imamo veliki broj destilerija koje daju prosečan ili nizak nivo kvaliteta. I na kraju imamo i veoma veliki broj neregistrovanih proizvođača koji svoje proizvode prodaju “na crno”. Uz to, dodao bih da je na tržištu prisutan veliki broj veoma dobrih, ali loše upakovanih proizvoda. Naravno, tu su i veoma dobro upakovani proizvodi koji su sa kvalitativnog aspekta prilično loši.

Dakle kao što sam pomenuo, veoma šarenolika tržišna slika koja zahteva dobro poznavanje ciljne grupe odnosno potrošača. Sve je više ljudi kojima proizvodnja jakih pića nije primarno zanimanje, ali žele da ulože svoj novac u tu proizvodnju. To je veoma dobro, jer su oni temljeni u tome odnosno angažuju stručna lica u svim segmentima posla. Rezultat svega toga je formiranje proizvoda višeg kvaliteta.

Kada govorimo o rakiji u Srbiji neophodno je pomenuti i ugostiteljstvo. Upravo u toj grani industrije prisutna je velika količina jako loših rakija. Ili alkoholnih pića koja se nazivaju rakija. Nasuprot njima, sve je veći broj vrhunskih restorana. Oni se mogu pohvaliti sjajnom kuhinjom, vrlo strogom politikom poslovanja i stručnim ljudima, pa je “rakijski” portfolio na vrhunskom nivou.

Ono što je svakako vidno jeste da je svest i znanje potrošača na višem nivou. Upravo to celokupnu sliku rakije u Srbiji diže na viši nivo. Interesantno je to da u poslednjih nekoliko godina imamo rast broja destilerija. Reč je p destilerijama koje se bave ne samo proizvodnjom voćnih rakija već i proizvodnjom džina, votke, burbona…

Sve u svemu, u poslednjih nekoliko godina imam utisak da se opšti nivo kvaliteta podigao. Kako zbog bolje edukovanih potrošača, tako i zbog pojave novih destilerija koje ulažu u znanje i opremu. Na taj način sposobne su da ponude vrlo kvalitetne proizvode.

02. Šta nam govori trenutan broj registrovanih proizvođača rakije?

Trenutan broj registrovanih proizvođača se kreće između 600 i 650, u momentu kada o ovome razgovaramo, početkom septembra. Ovaj broj se naravno konstantno menja s obzirom na neprestana brisanja iz registra i nove unose. Proizvođači u Srbiji se registruje za proizvodnju svih jakih alkoholnih pića, iako primat tradicionalno uvek pripada proizvodnji voćnih rakija. Ipak, ima proizvođača koji se bave i proizvodnjom drugih pića kao što su džin, viski, likeri itd.

Ako uporedimo ovaj broj sa brojem od preko 2000 registrovanih proizvođača iz 2010. godine, uviđamo da je potencijal Srbije veći. Ipak, struktura onih koji su se registrovali se drastično promenila u odnosu na pomenuti period.

Danas, svi registrovani proizvođači su isključivo pravna lica. Za razliku od 2009. zakon ne dozvoljava proizvodnju i stavljanje u promet rakije fizičkim licima. U ovom smislu, ozbiljnost, ali i obim proizvodnje su danas na znatno višem nivou. 

Siguran sam da će se rešavanjem problema nelegalne trgovine rakijom napraviti veliki pomak. Svaki proizvođač rakije koji sada egzistira na crnom tržištu će morati da uđe u legalne tokove proizvodnje. Ili će zauvek nestati sa scene.

Upravo ova trenutno nelojalna konkurencija, i obeshrabruje. Pretpostavljam da bi se mnogi proizvođači registrovali,  ali su svesni da kao registrovani imaju veliki problem da plasiraju svoje proizvode i neophodna im je pomoć države u toj borbi. 

03. U kom smeru se kreće opšti kvalitet jakih pića u našoj zemlji, a pre svega rakija?

Opšti kvalitet jakih pića, a naravno i rakija definitivno se kreće jednom uzlaznom putanjom. Glavni krivac jeste upravo sve veći broj novih, malih proizvođača koji zaista obraćaju pažnju na to šta i kako rade. Uz sve to i sam sistem kontrole im ne dozvoljava da bitno odstupaju od standarda. 

Mi smo relativno malo tržište na kojem polako, ali sigurno nestaje prostora za niskim kvalitetom. A taj prag toleranicije potrošača iz godine u godinu postaje sve viši. Proizvođači jednostavno postaju svesni da je mnogo isplatljivije okrenuti se kvalitetu nego kvantitetu.

Domaći potrošači u sve većoj meri postaju spremni da plate skuplje, ali kvalitetnije piće. Uviđajući to i proizvođači polako podižu tu lestvicu nivoa kvaliteta.

04. Recite nam kako biste ocenili domaći Zakon o j.a.p. i njegovu primenu? Vi ste učestvovali u njegovom sastavljanju?

Zakon o jakim alkoholnim pićima koji je stupio na snagu 2016. godine je u potpunosti usklađen sa evropskom regulativom. Takođe, mislim da je i jedini zakon koji je u potpunosti usklađen sa evropskim zakonima. Kao član radne grupe učestvovao sam u njegovom formiranju zajedno sa kolegama iz udruženja Srpska rakija i Privredne komore Beograd. Moj lični stav jeste da je ovaj zakon jako dobar i kada su u pitanju proizvođači i potrošači.

Pre svega, kada se radi o proizvođačima, novi zakon je bitno olakšao otvaranje legalne proizvodnje. Zato što je otklonio administrativne i finansijske uslove koji su nam ranije bili problem. Današnji zakon, za razliku od prethodnog, čak i proizvođaču koji proizvodi 500 litara godišnje, omogućava da uđe u legalne tokove. Pre svega jer ga ne obavezuje da poseduje silnu opremu, prostorije pa čak ni stručno lice. Ono što je bitno, to je da obim proizvodnje i postojeća oprema budu usklađeni i proizvod bude zdravstveno bezbedan.

Zakon je takođe jasno definisao kategorije jakih alkoholnih pića, pa se danas tačno zna šta je šta. Šta je dozvoljeno a šta ne, i što je najvažnije – šta je voćna rakija. 

Ono što možda nedostaje, to su podzakonska akta koja bi bliže definisala pre svega voćne rakije kao tradicionalan srpski proizvod. Ovo govorim pre svega u smislu analiza i sistema kontrole, što je po mom mišljenju apsolutno u državnom interesu. 

Što se tiče primene zakona, to je definitivno najkritičnije polje jer se primena samog zakona definitivno ne vrši adekvatno. Mnogo je razloga za to, a jedan od njih je i nedostatak kadrova (poljoprivrednih inspektora) koji vrše kontrole. Za sada, kontrole se vrše samo po prijavi. Dok su ranije inspektori uzimali proizvode sa tržišta i proveravali pre svega poreklo etanola. Upravo taj nedostatak kontrole ostavlja prostora nekorektnim proizvođačima za kršenje zakona.

05. Kako je uopšte biti proizvođač rakije u Srbiji? Šta im predstavlja najveći problem?

Biti proizvođač rakije u Srbiji nije nimalo lako. Pre svega, posao kojim se mi bavimo  je proizvodnja hrane, a uz to proizvodimo i akcizni poizvod pa ulazimo u segment posebne kontrole Ministarstva finansija. S druge strane finansijska snaga proizvođača je veoma mala pre svega zbog dugogodišnje nelojalne i nelegalne konkurencije. Ulaganja u podizanje kvaliteta i svega onog što prati jednu proizvodnju su takođe na niskom nivou. I sve to rezultira time da razvoj industrije ide dosta sporo. 

Ipak,  biti legalan proizvođač rakije u Srbiji danas je veliki ponos. Opstajanje na tržištu takvom kakvo jeste je veoma teško. Tržište je veoma malo i zatvoreno i vi suštinski bez izvoza teško da možete nešto ozbiljno da uradite  u smislu finansijske dobiti. S druge strane, proizvodite nacionalan proizvod i imate ozbiljan zadatak da ga predstavite na adekvatan način. 

Dakle, veliki ponos i odgovornost i vrlo teška i nezahvalna uloga u isto vreme. 

Ukoliko napravimo poređenje sa vinom, rakiju proizvodi svaka kuća u Srbiji, pije se drugačije i manje. Vino je jedna globalna priča i vinari su u globalnom vozu koji ide. Rakija je lokalni proizvod Balkana i istočne Evrope. Sve to nam govori da je potrebno mnogo rada i truda da bi se voćna rakija predstavila kao kategorija na globalnom nivou. U celoj ovoj situaciji, vidim šansu da svetu koji je zasićen raznoraznim proizvodima predstavimo rakiju kao totalno nov proizvod. Siguran sam da srpska rakija (koja je zaista jedinstvena zbog kvalitetne sirovine) može da podigne ovu privrednu granu. I na kraju krajeva da donese benefite svima.

06. U čemu vidite rešenje ovih problema?

Rešenje svih ovih problema pre svega vidim u tome što  država mora, kroz svoje institucije da zaštiti rakiju kao proizvod, i da zaštiti proizvođače rakije kao deo privredne grane od izuzetne važnosti.

Takođe, dobar deo rešenja vidim i u pomoći države kroz učestvovanje domaćih proizvođača na internacionalnim sajmovima. I naravno kroz finansijske podsticaje što će i bitno uticati na kvalitet samog proizvoda.  Svi mi smo primorani da put do novih tržišta gradimo kroz nekakve lične kontakte. S druge strane, siguran sam da bi pomoć kroz ambasade i naša predstavništva u inostranstvu napravila bitnu razliku.

Treća, i ništa manje bitna stvar je edukacija. Dakle edukovani konzumenti su krucijalni faktor koji će proizvođače primorati da podignu kvalitet. Samim tim ideju o nekakvom “pravljenju” rakije će zauvek izbaciti iz glave. Jednostavno, kada naspram sebe imate čoveka koji dobro zna šta je kvalitetna voćna rakija, prodaja pogrešno deklarisanog pića postaje neisplativa.

Određeni proizvođači za sada, koliko mogu, na edukaciji potrošača rade sami. Ipak s obzirom na to da je rakija strateški proizvod, ovom problemu se mora pristupiti planski, na državnom nivou. 

Osim edukacije potrošača, nema je neophodan stručan i obrazovan kadar, koji bi svoje znanje sticao ma fakultetima, uz terensku praksu. Ovo bih možda naveo i kao ključan preduslov za opstanak rakije kao strateškog proizvoda.

07. I za kraj, gde vidite rakijsku scenu u narednih 5 godina? Kakve promene prosečan proizvođač rakije može očekivati?

Za 5 godina, mislim da će rakijska scena Srbije izgledati potpuno drugačije. Već se oseća prisustvo veće količine novca od ljudi kojima rakija nije primarno zanimanje. Oni ulažu u opremu i kadar što bitno utiče na celokupnu sliku rakije u Srbiji.

Ipak, ako ne poradimo na plasmanu proizvoda može lako doći do gušenja tih destilerija. Iz prostog razloga što prodaja neće biti na zadovoljavajućem nivou. U tom slučaju, mnogi će nestati, što se nažalost dešavalo u mnogim granama industrije. 

Svakako, optimista sam i verujem da će država i proizvođači pronaći zajednički jezik u doglednoj budućnosti.